Baraž preporuča: postmodernizam i Guardiola, The S...

NOVA NADA

Evropa će ponovo videti kude je taj Niš

Gostuje:
Ivan Cvetković

@IvanCvetkovic94

28/05/2016

„Real sa Nišave“ je od 2012. godine ponovo postao jedan od sudionika ne tako kvalitetne, ali najbolje lige koju Srbija trenutno ima. Godinama je Radnički tavorio po drugom i trećem rangu, igrao po raznim Despotovcima, Aleksincima, Svilajncima i oduvek je znao da tu ne pripada. To je znala i cela bivša Jugoslavija, to je znao i Dragan Stojković Piksi, Dejan Rambo Petković, Dragan Pantelić, pa i Ivan Krstić Beli, supertalentovani mladić koji je prerano izgubio život na zelenom tepihu pomoćnog terena na Čairu, a po kojem je omladinska škola kluba i dobila ime.

Nedavno završena sezona je pokazala da se u Nišu igra zanimljiv, napadački fudbal, dok se na gostovanja nije gubilo po prelasku naplatne rampe kod Naisa. Ekipa je u velikoj meri poprimila pobednički mentalitet. Mentalitet zamalo dovoljan da se posle više od 30 godina na gradskom stadionu u Nišu ponovo ugosti neka inostrana ekipa pod okriljem zvaničnog takmičenja UEFA. Ipak, na kraju je trebalo pobediti Crvenu zvezdu na „Rajku Mitiću“, što je bio preveliki zalogaj u ovom trenutku. Nišlije su se morale zadovoljiti 6. mestom u Superligi. Stručni štab ne očajava previše jer zna da je ovo put kojim se mora proći zarad viših ciljeva. Moj Niš sanja Evropu. I dosanjaće je.

Evo i zbog čega.

1. Budućnost kluba

Radnički je oduvek bio poznat kao stabilan klub sa „iskusnim prvoligaškim igračima“. Iskreno, u Nišu se nije oduvek igrao dopadljiv fudbal, a to je i sasvim razumljivo zbog nedostatka mladih, brzih i poletnih fudbalera. Sve do sada. Miodrag Todorović, Marko Mrkić, Andreja Apostolović, Nikola Mitrović, Petar Krstić, Lazar Mitrović, Nikola Petković, Nikola Stevanović, Aleksa Stevanović... U pitanju su igrači koji imaju manje od 21 godine (većina su još uvek tinejdžeri), a dobar deo njih je imao zapaženu ulogu u sezoni za nama. Neki od njih nisu prošli omladinsku školu kluba, već su došli iz okolnih mesta (Pirot, Leskovac...), pa je sportski sektor kluba ostvario san svakog sportskog funkcionera u Srbiji - dovesti talentovanog igrača bez obeštećenja ili uz mizernu trening kompenzaciju.

Tako je napravljen jak temelj za stabilizaciju kluba jer postoje dva scenarija: napraviti jezgro ekipe od ovih momaka ili napraviti ozbiljne transfere. A u Radničkom je svaki transfer koji uključuje novčano obeštećenje ozbiljan imajući u vidu da klub u proteklih deset godina još uvek nije prodao igrača za novac! Posle dužeg vremena u gradu na Nišavi postoji određena strategija, koja se za divno čudo i realizuje. Koliko god je to (ne)moguće. Mediji su primetili ovaj trend, pa je jednom prilikom Radnički prozvan i „srpskim Bilbaom“. Ne bez razloga.

2. Milan Rastavac

„Selektor ženske U19 reprezentacije Srbije? Pomoćnik Zorana Marića u Vojvodini? Ko je pa sad taj Milan Rastavac?“ I verujte, nisam bio jedini koji je tako odreagovao. Nakon užasne polusezone, na zimu 2015. godine stigao je odmereni stručnjak iz Vršca. To je bilo sve što smo znali o njemu. Svoje putešestvije je morao početi najgore moguće: dočekao je Zvezdu i došao na noge Partizanu. Dve utakmice, gol-razlika 0:0, nemoćne navale dva najveća srpska tima videle su vojvođanski „katenaćo“. Radi poređenja, na početku sezone Nišlije su izgubile 2:0 od Zvezde u Beogradu i 4:1 na svom terenu od Partizana.

Već tada se moglo primetiti da nešto „nije normalno“.

Usledila je najbolja polusezona u poslednjih 30 godina - na 15 utakmica primljeno je samo šest golova i Radnički je sezonu završio na iznenađujućem 9. mestu. Daleko od zone ispadanja. Usledila je sezona za nezaborav koja je pokazala kakav trenerski potencijal poseduje 42-godišnji Rastavac. Ekipa je zadržala čvrstinu u odbrani, dok je u napadu dobila slobodu u kreaciji i pokazala da se u Nišu može igrati fudbal za publiku.

Iz razgovora sa Milanom Rastavcem zaključio sam da on nije preterano razočaran zbog toga što je klub ispustio Evropu. On želi da to dođe spletom organizovanih i okolnosti koje ljudi u klubu sami kreiraju, a još uvek nisu u potpunosti. Da Evropa ne bude plod slučajnosti, već logičan sled događaja. Selektor olimpijske (trenutno imaginarne) reprezentacije Srbije ima puno poverenje ljudi u klubu i oko njega.

3. Gradska deca uz gradski klub

Aleksandar Jovanović (kapiten), Aleksandar Jovanović (golman), Miloš Petrović, Saša Marjanović, Marko Tomić, Petar Đuričković. Igrači koji su izneli najveći teret, takođe momci koji su rođeni u Nišu ili žive u njemu od detinjstva. U par izuzetaka, svi su morali da zaduže crveni dres zaobilaznim putem.

Često je taj put išao preko Beograda. Vraćali su se u Niš da bi oživeli karijeru, da bi ispunili san ili da bi bili bliže porodici. I grad ih je ponovo prihvatio, kao što je umeo i da ih odbaci, a oni su to znali vratiti na pravi način. Golovima, asistencijama, odbranama, uklizavanjima, borbom. I krvlju, kada je bilo potrebno.

Posebna je povezanost ljudi u gradu sa klubom kada su u njemu gradski momci. Gledate ih kako šetaju Pobedinom, kupuju po Forumu, provode se po najpoznatijim niškim klubovima, piju jutarnju kafu na Bulevaru. A onda vidite iste ljude kako biju bitke sa najboljim fudbalerima u državi, skupo plaćenim (za naše uslove) reprezentativcima i novim Mesijima, Ronaldima, Ibrahimovićima... I onda dokažu da David zaista ume da porazi Golijata, makar i na 90 minuta, makar i na tom parčetu zelene trave. Oni se u Nišu neće obogatiti od fudbala, to je sigurno, ali će uvek dobiti besplatno piće, poštovanje i osmeh do neba.

Postoji samo jedan uslov - da posle svakog meča stanu pred ogledalo i kažu sebi: „To je sve što sam mogao.“

4. Publika

Ukoliko pitate svakog starjieg ljubitelja fudbala od Vardara pa do Triglava da nabroji tri najteža gostovanja u staroj Jugi, dajem reč da bi 90% njih ukazalo na Niš i vreli Čair. Mogli ste da pobedite tamo, ponekad i ubedljivo, ali nikad niste izašli sa terena a da niste „poginuli“ za svaku loptu.

U doba kada publiku na Omladinskom stadionu OFK-e bukvalno možete prebrojati, Niš nema problema da napuni zapad, jug i solidan deo istoka. Čak i kada dođu manje atraktivne ekipe poput Mladosti iz Lučana, Donjeg Srema ili BSK Borče skupi se barem 1500 ljudi, što je za mnoge klubove veliki podvig. Naravno, protiv „večitih rivala“, Vojvodine i u poslednje vreme Čukaričkog, stadion je gotovo dupke pun. Nisam bio na puno stadiona, ali zapad na Čairu je često traumatično iskustvo za protivnički tabor. Pitajte Nenada Lalatovića...

Da li tako zaista treba da bude ne bih znao reći, ali vrela južnjačka krv uvek proradi kada je najteže. Dobro organizovana i brojčano solidna grupa najvatrenijih „Meraklija“ spada u red poštovanijih na navijačkoj sceni naših prostora, a još veći uspesi kluba bi svakako povećali bazu navijača u gradu koji je i dalje uglavnom podeljen na „Grobare“ i „Delije“, kao i ostatak Srbije.

5. Nasleđe

Plasman u evropska takmičenja bi svakako bio ogroman uspeh, ali ne i najveći. Zlatni period kluba se vezuje za početak 80-ih godina 20. veka. U sezoni 1981-82 u Kupu UEFA na Čairu su padali redom Napoli, Grashoper, Dandi Junajted. Na red je stigao i nemački velikan HSV u polufinalu. I on je pao u Nišu, bilo je 2:1. Međutim, revanš je bio presudan pošto su Nemci ubedljivo porazili pulene Dušana Nenkovića sa 5:1 i tako ušli u finale. Isti taj HSV je postao najbolji evropski klub osvojivši Kup evropskih šampiona.

Imao je „Real sa Nišave“ još dva učešća u prestižnom evropskom takmičenju i nije se obrukao. Sezonu pre najvećeg uspeha u istoriji kluba je stigao do osmine finala porazivši austrijski LASK i bugarski Beroe. Naleteo je na AZ Alkmar i ispao. Takođe, u sezoni 1983-84, Radnički je porazio Sent Galen i Inter iz Bratislave, ali je naleteo na splitski Hajduk i ispao ponovo u osmini finala. Cilj malog istorijskog pregleda nije bio da udavi, već da ukaže na to da Niš i Radnički nisu „tikva bez korena“ i da moj grad zaslužuje makar još jednu evropsku predstavu.

Pun Čair, „lude Meraklije“, vrela južnjačka krv, trubači. Krv, suze, znoj. Dribling, pas, gol! Smells like 1980 spirit.

Magarci