Nikad doviđenja, samo zbogom

CALCIO

Kao šahovska tabla: zašto će Juve biti prvak narednih 10 godina

Piše:
Boris Jovanović

@Boris_sportske

16/05/2016

Sentimentalnost je, ne radoznalost ubila mačku.

Ako nas je istorija nešto naučila onda je to da Juventus, za razliku od ostala dva velika italijanska kluba, ume da se oslobodi igrača u pravom trenutku.

Ako za svedoka pozovemo noviju istoriju, Zidane i Baggio su svakako ilustrativni primeri, mada bi taj slučaj mogao da poduprem još Edgarom Davidsom, Zibijem Boniekom ili Lucom Viallijem.

Veliki Inter iz 2010. je upravo odsustvo te vrline, da zameni vojsku koja je upravo prošla kroz slavoluk koštalo budućnosti, odnosno označilo tavorenje u ovoj deceniji, a Milan je baš primer iz udžbenika za odlaganje stvari, odnosno čekanje da se stvari reše od sebe.

Oni su se doduše oslobodili Pirla što je procena ravna onoj Portlandovoj iz 1984. kada su uzeli čoveka sa kolenima od stakla Sama Bouwija umesto Jordana. Umesto toga, dugo su vukli ostale veterane i u maniru komunističkih partija rahmetli Varšavskog pakta uspeli da stare zamene još starijima, da ne kažem mumijama

Da se vratim Juventusu. Kada sam prošlog leta napisao da će biti prvak i da će Napoli završiti na drugom mestu, to vam je template i za sledeću sezonu, i vrlo verovatno ostatak decenije.

Serie A je došla na onaj raspored snaga koji recimo postoji u Grčkoj. Olympiakos ima sistem i novce, ostali nemaju ništa.

Možda će vam zvučati prejako, ali ne možete da ignorišete činjenice.

Juventus je i ovu godinu završio sa profitom, uspeo da presvuče košuljicu i zameni Teveza koji je pravio razliku Dybalom, da modifikuje igru bez Pirla i utrapi Vidala bez pola kolena za 40 miliona Bayernu.

Uz sve to, opet su pogodili sa pojačanjima, bilo da je u pitanju Alex Sandro koji je izazivao skepsu jer Brazilci ne uspevaju u Juventusu, bilo slobodni agent Khedira koji je uvek na ivici povrede, ali kada igra, jednostavno je odličan.

Dybalu neću posebno da komentarišem, to je sledeća velika stvar u fudbalu, a u Mandžukića nije bilo sumnje, njegov voljni momenat je DNA Juventusa, taj čovek stoji klubu kao Zegna odelo. 

Dodajte na to da su uspeli da uklope Ruganija, štopera za sledećih deset godina i da je sada ostalo da mu nađu drugara za sledeću deceniju i shvatićete, njihova tranzicija je prošla potpuno bezbolno.

Nije to samo sposobnost Signore, ima nešto i u odsustvu konkurencije.

Sadašnji Juventus, sa fakturisanih 350 miliona (jedini italijanski klub u top 10 po zaradi) je ponekad jednooki kiklop u kraljevstvu slepih.

Osim što imaju novce i sopstveni stadion, pokupovali su mlađe igrače koje će proslediti Sassuolu dok čekaju da pukom srećom preživeli dinosaurus, Lega Calcio dozvoli igranje rezervnim timovima u Lega Pro odnosno trećoj ligi. Kada budu dobili mogućnost da igrače kale na jednom mestu (čak su razmišljali u tu svrhu da kupe portugalski Belenenses) jasno je da će njihovi resursi obezbeđivati dominaciju na duže staze.

Jer, nemaju rivale.

Ako podrazumevate da Napoli, Roma i Fiorentina mogu da trče tu trku, možda bi trebalo da konsultujete logiku.

Ne biva. Higuain nije Maradona, niti su ovo vesele osamdesete, jednostavno Napoli nema ekonomsku moć da dovede 20 ozbiljnih igrača za šampionsku trku. Oni su bolji od ostalih jer imaju ozbiljnijeg trenera u Sarriju i svakako igrača koji pravi prevagu, ali ne protiv Juventusa. Jer, Pipitu su posle derbija u Torinu tamo negde krajem zime spasavali kao redova Ryana iz džepa Barzaglija.

Roma skupo prodaje, Walter Sabatini je učinio čuda ranom detekcijom ozbiljnih igrača, ali to nije dovoljno, osim pritiska, "Lupa" nema kada da stvori tim koji će biti na okupu više od dve sezone. Jednostavno, igrači ih prerastu, ne možete svake godine da punite bisage prodajama od 30 miliona i da očekujete da ćete dovesti adekvatne zamene. Kod Rome je ona klasična situacija, ta vučica stalno juri svoj rep i čini joj se kako je blizu, ali u svakom krugu kreće iz početka.

Fiorentina svakako nije nešto o čemu je smisleno raspravljati u vezi sa prvim mestom, što nas dovodi do suštine.

Juventusu mogu da pariraju samo milanski klubovi i to je prirodno stanje stvari.

Ali, Inter je ponovo pucao sebi u noge i to ne jednom, oni su baš uporni u samopovređivanju bilo sa Mancinijem na klupi, bilo teorijom da ako kupiš 10 igrača u svakom prelaznom roku postoji veća šansa da ćeš ubosti makar dva. Problem je što te taj sistem eliminacije uvede u dug od 400 miliona evra, izgleda da nema Kineza radih da peglaju minus.

Milan je talac Silvija Berlusconija, "Il Cavaliere" ga je sveo na čistu perverziju, ali, i ako ga pusti iz svog kazamata, lečenje će biti dugo i bolno. 

Ne zavaravajte se da će Alibaba i njegov konzorcijum otključati pećinu sa blagom. Kinezi, za razliku od Arapa zarađuju prstima umesto bušenjem zemlje, eventualni novi vlasnici će kuću graditi od temelja, to podrazumeva novi stadion, eliminaciju uzroka i pokušaj da se troši zarađeno. Sa italijanskim klubovima ta promena filozofije ide teško, jer su navikli da jedu na veresiju. Tako je Tohir posle godinu dana shvatio da su dobra njegovog kontinenta podelili engleski osvajači, odnosno da je Premier league  zauzela teritorije i da je veoma teško prodati brend Inter, tim pre jer ne pobeđuješ.

To je klasična kvaka 22 koja čeka Milan, kako spasiti preostalu vrednost i zaustaviti pad uz racionalno ponašanje na tržištu? To da dovedete Ibrahimovića i potrošite na njegovu platu ono što ćete eventualno zaraditi ako se vratite u Champions League podseća na ideju prosečnog Balkanca. Kupiću brzi automobil u trenutku kada nemam za benzin.

Ovo nije muzika za uši Juventusa, odsustvo konkurencije ti razbija imunitet, prestaješ da se čeličiš kada prelako pobeđuješ.

Ma kako tim bio nadmoćan, nije normalno da pobediš na 25 od 26 utakmica u prvenstvu. Upravo to odsustvo patnje je možda omekšalo Juventus u onih košmarnih 20 minuta u Munichu kada su prosuli dobijeno.

Jer, ovakav Juventus je bolji i od Bayerna, i od Reala, to nije sporno, samo, poverovali su za trenutak da se i bez preživljavanja može pobeđivati. Na nivou na kome su igrali, ta greška je, jasno plaćena.

Da se vratimo u Grčku. Olympiakos svake godine dobije lavovski deo novca od TV prava, prvi je bez otpora, igra direktno u Champions League. Pazite sad, pokupi najbolje igrače iz drugih klubova, bira strance iz nešto skupljih izloga za razliku od recimo Panathinaikosa koji dovodi besplatne i jeftine, i to je to, svake godine trči protiv najvećeg rivala sa nogama u vreći.

Šta će se dogoditi ako Juventus kupi Pjanića ili na sadašnji tim u koji je prošlog leta uložio 120 miliona evra, investira još toliko? I to ovoga puta bez potrebe da uigrava tim i ponovo uči da hoda bez Pirla.

Ne morate da se trudite, ta priča je već ispričana i pre nego što počne krajem avgusta...

Starac i more