Calcio pod kupolom 'Ndranghete

RETROSPEKTIVA

Bari '91.: Četvrt veka života u prošlosti

Piše:
Miloš Marković

@MiloseMarkovicu

07/05/2016

Noć koja je zanavek obeležila srpski fudbal, ranije logičnim sledom i jugoslovenski, u trenutku kada se krunila i poslednja mrvica tog bajatog hleba, desila se 29. maja 1991. godine. Bilo mi je devet godina; od finala Lige šampiona bilo mi je tada još uvek bitnije loptanje po neasfaltiranoj ulici protiv grupe dečaka iz Sarajline i okolnih ulica. Mi, svojeglavi derani iz Gundulićeve smo sa njima vojevali epske bitke, kakva se koincidentno desila i te noći u Bariju.

Izolovan u spokoju šumadijskih brda i dolina, Kragujevac je - pomisliće većina - bio izvan dešavanja, govorkanja i prokletih šaputanja. Barem smo, eto, mi derani tako mislili. Pažnju sa fudbala te večeri mi je skretala mračna senka neizvesnosti, koja je rezultirala da sinovi i očevi, pa i moj lično, iz te iste izolovane Gundulićeve, iz tog istog izolovanog Kragujevca, te iste godine Zvezdinog uspeha odu put Hrvatske. Neki se čak i ne vrate.

Oprostiće mi stoga navijači Crvene zvezde što veče, koje će uskoro obeležiti kao četvrt veka od najvećeg fudbalskog podviga u istoriji, ne gledam kroz istu prizmu. Shvatiće nadam se, ni nipodaštavam; no ta noć, koliko god magična bila, započela je novo poglavlje fudbalskog života na Balkanu, obeležila je rođenje - života u prošlosti. Tragikomičnom igrom slučaja, paralele koje se mogu povući na fudbalskom planu identičnog su oblika u svakom aspektu života u Srbiji. Iz priče čujem, iz iskustva vidim i na Balkanu.

Godina 2016., u kojoj Crvena zvezda neće obeležiti svoj uspeh kako bi volela zbog tragične smrti navijača u Čačku, specifična po mnogo čemu, godina je i parlamentarnih i lokalnih izbora u Srbiji. Prvi među nejednakima, Premijer Vučić u pobedničkom zanosu izusti da je Srbija u svom izboru odlučila da odbaci avete prošlosti, da je odabrala budućnost. Iznova tragikomično, tom vatrenom navijaču Crvene zvezde u narednom sazivu Skupštine društvo će u klupama pratiti najveći aveti prošlosti koji su punu snagu doživljavali upravo u Zvezdino zlatno doba.

Srbi kao žrtve sopstvenih životnih izbora, neretko pogrešnih, uplašeni da se uhvate u koštac sa promenama, stoje nepomični u svojoj nemoći, neznanju i nedostatku hrabrosti.Zato to busanje u grudi i pozivanje na slavnu prošlost navijača Crvene zvezde za mene ima istu snagu i odjek ma odakle taj ritual izvodili. Bilo to s tribine, ili sa skupštinske govornice.

Bez želje da fokus priče skrenem sa fudbalskih tonova, avantura Crvene zvezde, njeni počeci iz krhotina jugoslovenskog fudbala čudesni kraj u slavljeničkoj atmosferi stadiona Sveti Nikola svakako ima epski karakter i zavređuje šekspirovski, od skora i lesterovski simbol pobede otpisanih.

Pet golova švajcarskom Grashoperu, četiri škotskom Rendžersu, čak šest nemačkom Dinamo Drezdenu i četiri, uz tri primljena, velikom Bajern Minhenu na putu do finala sa ekipom Marseja stoje kao neizbrisiv trag i dokaz kvaliteta, možda više duha i kolektiva na koji bi Klaudio Ranijeri itekako bio ponosan.

Marsej, sa druge strane podjednako impresivan, arhivirao je Dinamo iz Tirane sa pet golova u mreži albanskog tima, Leh Poznan je primio 8, italijanski Milan četiri i na kraju moskovski Spartak – pet.

Šta uopšte reći o samom finalu, o epskom meču Davida i Golijata evropskog fudbala čiji je svaki detalj kroz izveštaje, analize i osvrte do tačnina prepričan u protekle 24 godine?

Šta uopšte o njemu može da kaže u meni devetogodišnji klinac, koji je te noći više gledao u oca nego u televizor, o timu koji se vinuo na krov Evrope, u decembru iste godine i sveta?

Ništa.

Može da se divi načinu na koji se došlo do uspeha, načinu na koji su momci kojima se nisu davale nikakve šanse „bunkerom“ stigli do krova Evrope, savladali ekipu kroz boemski dogovor u svlačionici kada je Ljupko Petrović svoje pulene na poluvremenu pitao da li hoće da igraju lepo i ostanu bez trofeja, ili žele da pobede?

Odgovor adrenalinom napumpanih mladića bio je jedinstven, no Dejo (Savićević) je bio svestan da igrom iz prvog poluvremena neće dati gol „do sutra“.

„Ne treba da damo gol. Biće 0:0, igraćemo produžetke, Dika (Stojanović) će da odbrani jedan i bićemo prvaci Evrope.“, maherski je odgovorio Ljupko.

Scenario koji pali jednom u životu, upalio je baš te noći.

Na nesreću po srpski fudbal, naročito reprezentativni, boemski dogovori iz svlačionice , više, prečesto čak, narednih godina do dan danas rezultiraju u kafanskim tučama najboljih drugova oko pevačice sa dekolteom, ređe u pobedama koje podižu moral.

Rađanje kulta Barija, u isto vreme je osnažilo kult sveznanja, sverazumevanja i sveiskustva, božanskih moći nadljudskog naroda slepog pred ličnim ograničenjima.

„Znaš li ti da je Zvezda prvak Evrope? Prvak sveta?“, odgovoriće mi vatreni sa severne tribine.

Znam, pa čak i kao Kragujevčanin odgojen u bojama Radničkog čije pesme i dalje odjekuju mojim rodnim gradom, ponosan sam na taj uspeh.

Ipak, svest o finansijskim dugovima prema igračima, bivšim i sadašnjim, svest o kvalitetu i vrsti fudbala koji se gaji na ovim trusnim prostorima, te svest o infrastrukturi koja više od svega živi u vremenu Barija ne dozvoljava mi ništa drugo do kritičkog stava. Pa i prema tom istom Bariju.

Da zaključim kroz sapunjavi odjek propagandnih pamfleta i poruka za one sa jeftinijim ulaznicama – Bari kao simbol rađanja najlepše fudbalske priče u zemlji i regionu ujedno je i simbol propadanja kroz surovi rascep stvarnosti, koji levitira između želje i mogućnosti.

Bari izvini, ali ne gledamo napred, glave su nam jošte ka ramenima.

Magarci